So zemlji

Ко сам ја? У овисности кога питаш ја сам много људи. За своју мајку дете, за послодавца обичан радник, за жену мушкарац, за безбожника случајни скуп ћелија еволуирала од орангутана... Само ме два питања муче. Прво од њих је ко сам ја за себе? Сваки покушај налажења одговора на исто ме баци у ситуацију где претурам по својим маскама и сваку испитујем али безнадежно.. Није ова, није ни ова, ова сигурно није... И тако у недоглед. Ако нешто знам то је да је сам никад нећу наћи. Тако прелазим на ово друго питање, много битније, а то је ко сам ја за Бога? Све ми некако делује да је потрага за тим одговором такође и потрага за смислом. Но за Бога могу бити само једно од два; гадни грешник и бог по благодати. Слуга или син. Кукољ или жито. Луда или мудра девојка. Фарисеј или цариник. Али авај... ја не знам да ли уопште знам ко сам пред Њим али верујем да сам ово прво. Знам, да би у срцу држао неизмеран, но диван, бол да није од камена. Овако је само хладан, трновит и парализујући. ...

Сунце савршено слуша и иде својим путем, Путем млечним небеска тела излазе у шетњу, Као и фауна цела што слави Творца непрестано, Сво дрвеће диже руке к Њему а ветар нема руке па помаже дрвећу у служби и слављу, те се заједно њишу, час лево, час десно. Капљице кише ужурбано падају трави у загрљај и стенама у пољубац. Животиње немају аларм да их буди јер их пробуди дан кад покуца на хоризонт. Нама је чудно јер нам је природа постала страна, страшна, туђа. Човек је отпао од природе, од Бога. А ја... Ја сам отпао и од човека. Ћутим пред њим, јер немам ништа корисно за рећи. Шта да му кажем а да му помогнем? Уистину нема ништа што бих му могао рећи. И превише је речи слушао и превише слика гледао и ево ништа се није променило. Највећа промена за њега и јесте тишина, она му је страшна па је стално гуши разним надражајима за пажњу. А ја сам је некако заволео, зато и не знам са људима. Они су бучни. Толико говоре а ништа не кажу. Много би више говорили када би ћутали. О Речи, реци...

Од свих боли највише ме боли што сам између два света, између коза и оваца ни једни ни други ме не примају. Одбацујем свет и његове понуде ради Тебе али онда кад Ти ми се понудиш ја и Тебе одбијем. И тако остајем сам, празних руку, сам. Али гле ти си идаље ту и опет ме чекаш и опет ја не идем међ козе и оне ме одбацују али међ овце не припадам те остајем сам и вапим за Пастиром. Спаси ме, приведи ме стаду јер сам млак, бљутав, онакав какви заслужују да буду испљунути само јер нису ни слани ни слатки. Моју мизерно малу жељу за спасењем гуши сујета у мени, зовем те из све снаге па кад дођеш ја окренем главу. Тешко мени залуталом. Увек си ми на језику и у мислима али не и у срцу. Тешко мени усамљеном семену поред њиве које ни само не зна је л' пшеница или кукољ. Желим на једну но идем на другу страну, идем на једну но гледам у другу, докле ћу овако бити између два света?