Идентитет

Ко сам ја? У овисности кога питаш ја сам много људи. За своју мајку дете, за послодавца обичан радник, за жену мушкарац, за безбожника случајни скуп ћелија еволуирала од орангутана... Само ме два питања муче. Прво од њих је ко сам ја за себе?

Сваки покушај налажења одговора на исто ме баци у ситуацију где претурам по својим маскама и сваку испитујем али безнадежно..

Није ова, није ни ова, ова сигурно није... И тако у недоглед. Ако нешто знам то је да је сам никад нећу наћи. Тако прелазим на ово друго питање, много битније, а то је ко сам ја за Бога?

Све ми некако делује да је потрага за тим одговором такође и потрага за смислом. Но за Бога могу бити само једно од два; гадни грешник и бог по благодати. Слуга или син. Кукољ или жито. Луда или мудра девојка. Фарисеј или цариник. Али авај... ја не знам да ли уопште знам ко сам пред Њим али верујем да сам ово прво. Знам, да би у срцу држао неизмеран, но диван, бол да није од камена. Овако је само хладан, трновит и парализујући. Зато ме и парализује на овим духовним степеницама. Ни горе, ни доле и тако нем стојим на првој. Да нисам стао на њега не би ни знао за ово стање. Лакше је прљавоме док не зна да је прљав. Јер је све боје једне те не види разлику. Али чим види једну мрљу, те је загребе па гледа све ближе и пажљивије како бих угледао још, па још и на крају сазнаје да није било чиста места на њему целоме и тад постаје тешко. Тад се појављује терет у срцу исти онај који сад осећам. О само кад би знао ко сам. Морам још много проћи са собом да бих упознао себе. А и кад питам Тебе, одговора нема. Можда због тога што Те не питам ја већ нека моја маска. Али настављам да питам и прво и друго питање. И све нешто мислим да је одговор исти на оба питања.