Отуђеност

Сунце савршено слуша и иде својим путем,

Путем млечним небеска тела излазе у шетњу,

Као и фауна цела што слави Творца непрестано,

Сво дрвеће диже руке к Њему а ветар нема руке па помаже дрвећу у служби и слављу, те се заједно њишу, час лево, час десно.

Капљице кише ужурбано падају трави у загрљај и стенама у пољубац.

Животиње немају аларм да их буди јер их пробуди дан кад покуца на хоризонт.

Нама је чудно јер нам је природа постала страна, страшна, туђа.

Човек је отпао од природе, од Бога. А ја...

Ја сам отпао и од човека.

Ћутим пред њим, јер немам ништа корисно за рећи.

Шта да му кажем а да му помогнем? Уистину нема ништа што бих му могао рећи.

И превише је речи слушао и превише слика гледао и ево ништа се није променило.

Највећа промена за њега и јесте тишина, она му је страшна па је стално гуши разним надражајима за пажњу.

А ја сам је некако заволео, зато и не знам са људима. Они су бучни. Толико говоре а ништа не кажу. Много би више говорили када би ћутали.

О Речи, реци ми како са њима. Не знам. Не желим њих да слушам, желим да слушам тебе. Не знам да ли и ти ћутиш или те ја не чујем од светске буке. Оће ли она икад стати?

Туђин сам међу својима, нема у мом срцу места ни за друге људе а камоли тебе Љубави савршена.

Пуно је горчине па ништа друго не стаје у њ.

Ни њуди, ни врлине, ни Ти. Само горчина и ја у њој.

Како да ме волиш кад сам се узео сав за себе?

Кад бих некако рекао срцу моме да испљуне душу моју, али оно не зна да она не припада њему већ своме Женику.

Каква тужна прељуба. Како је тужно у њој живети и чекати њен крај који се зове...

Покајање.